MIRKO DEMIĆ: ĆILIBAR, MED, OSKORUŠA

Moja galerija: Bojan Otašević, 2004 – Ona i njena melanholija, akril+ulje, 100x70cm;
Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;


        "Šta je kod tebe opsesivno? – Misao o meni ili pisanje pisama?" – tako je Lilit, žena kojoj je Bruno Šulc uputio 35 pisama, pitala pošiljaoca rečenicom u svom jedinom pismu. Lilit je njegova pisma prevela sa poljskog na nemački, a u prevode umetala komentare, tumačenja i skice. Zatim je originalna pisma spalila, a jedino pismo koje je ona napisala Brunu, poslala je tek kada je potonji bio mrtav. U "knjizi od pisama" su prisutni i pismo jednog Brunovog "prijatelja" koji tvrdi da su pisma lažna, kao i pismo "nepoznatog" uredniku knjige, "nepoznati" pljuje autora, ništa neuobičajeno.

Karakteristika brojnih savremenih knjiga je da nemaju radnju u osnovnoškolskom značenju te reči, koja se može prepričati u nekoliko dobro sročenih rečenica. Nekada su autori svojim knjigama opisivali događaje, ostavljali svedočanstsva, jevanđelja, biografije značajnih ljudi. Danas, razvojem i dovođenjem do savršenstva i drugih načina svedočenja (film, fotografija, tonski zapis), knjiga postaje relikvija u rukama izumirućih bibliofila (možda čak i bibliopata), a realna je i delom već ostvarena mogućnost da savremeni i budući pisci promene koncept knjige iz XIX veka, bez potrebe da se osporava celokupna pređašnja književnost. Knjiga "Ćilibar, med, oskoruša" je jedan od mogućih putokaza za zaljubljenike u pisanu reč, jedno kvalitetno delo savremene književnosti, pri čemu savremeno ne znači bukvalno "današnje", već ukazuje na jedan od bezbroj mogućih načina forme savremene knjiženosti. Na žalost, Mirko Demić je usamljen u beznađu populističke, tezgaroške i supozitorijske stvarnosti srpske pisane reči.

            Ponovo o knjizi, svako od pisama je priča za sebe, a uistinu, teško je utvrditi da li ih je pisao Mirko Demić ili Bruno Šulc, da li su ih pisali zajedno, ili kako već. Moje lično mišljenje je da je Mirko pratio tok Brunovih misli načinom koji konvencionalna nauka nije objasnila. "Pismo nikad ne prestaje da se piše. Ono je uvek jedno". "Bavim se rečima ne bi li među njima pronašao onu koja je sposobna da ubrza dolazak Mesije". Jedno pismo je priča o samom pismu, tumači kako i zašto nastaje. Pismo se, ipak, oštro kritikuje: "Pismo je izbegavanje žrtve". Pisma sugerišu i o nastanku same pisane reči, literature, bave se muvom dostojnom jednog nadahnutog teksta, raspavlja se o voljenju i ljubavi, o svrsi i potrebi, o Tvorcu, Adamu i oskoruši, a ne jabuci koju je On uzeo, o sadašnjem trenutku, pri čemu je "voljenje jedini preostali dokaz postojanja sada". Delo je nekonvencionalna enciklopedija o postanju, o nastanku reči, emocija, potrebe i svrhe.

            Da treba u jednom prikazu sistematski obraditi knjigu, bojim se da treba citirati celu knjigu, usled njene specifičnosti. Teško je proceniti da li elokventniji nesuđeni ljubavnik, ili, pak, njegova Lilit, jer njene su napomene dorasle pismima, a imaju i realniji pristup problemu koji se zove ljubav, čime je autor, svesno ili nesvesno, odao priznanje ženskom rodu.

            Knjiga je plod ogromnog znanja, posvećenosti i nadahnuća, jedna velika muka Mirka Demića, a Bruno Šulc je svojim genijem zaslužio da ga njemu srodni ljudi zauvek vaskrsavaju. 

 





Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;

Naslov knjige: Ćilibar, med, oskoruša
Autor: Mirko Demić
Prvo izdanje: SKD “Prosvjeta”, Zagreb, 2001, Drugo izdanje: Narodna knjiga / Alfa, Beograd 2005.

Poseta:6361

KOLUMNA - poseta(51577)

UTOPIJA - poseta(17330)

ATLANTIS - poseta(16962)

RIZNICA - poseta(154208)

ZONA - poseta(6862)