MIRKO DEMIĆ: SLAĐENJE GORČINOM

MojaGalerija: Bojan Otašević, 2008 – Prokletnik, litografija 100x70cm; MojaKritika: Emil Živadinović, 24/10/2009.

            "Slađenje gorčinom" je hronika svoga vremena i jednog bolnog, zakasnelog i neželjenog sazrevanja jednog (srpskog) naroda, nespremnog za vreme u kome živi.

            U sred kolektivnog bunila, Demić, duboko proživljavajući sve faze propadanja svog naroda, pokušava da ponudi "pravi" odgovor, svoje "neslaganje" sa, ne samo aktuelnom politikom narodnih poglavica, već i kolektivnom svešću i zabludama pojedinaca. U vremenu kada se "groteskno" ušunjalo u svaku srpsku kuću i postalo deo opšte kulture, Demić svoje "neslaganje" izražava na piscu jedini mogući način.

            "Slađenje gorčinom" je zbirka kratkih priča, kolumni, kojima autor prodire u sve pore i pozadinu života, izbeglištva, nacionalnog i politike u jednom vremenu kada njegov narod smušeno gubi sve svoje bitke i lagano nestaje sa istorijske pozornice.

            Dok čita priču po priču, kolumnu po kolumnu, savremeni čitalac se živo i bolno priseća 90-ih godina prošlog veka. Istina, priče datiraju uglavnom iz vremena "post festum", posle 2000. godine (sloma režima Slobodana Miloševića), ali se većinom odnose na (ne)ljude i događaje koji su zaostavština njegove vladavine. Preciznije, na (ne)ljude koji su imali neku jadnu ulogicu u velikom zlu, i koji su bili, ne mozak, ne ruke, već kloaka, čmar, kvaran zub u tom sklopu koji se hranio ljudskim telima i dušama. Još preciznije, o (ne)ljudima koji nikada nisu (pred ljudima) odgovarali za svoje činjenje, odnosno nečinjenje. U svakoj priči sam poznao po nekog konkretnog aktera iz 90-ih godina prošlog veka, a koga sam odavno zaboravio, potisnuo u kanalizaciju i smrad zaborava. Nekadašnji apartčiki, partijski poslušnici, poltrončiči, paščad, režimske drolje, sitne dušice, svi oni koje je "pravda" zaobišla usled zaboravnosti, snishodljivosti, plašljivosti i neinteligencije jednog umirućeg naroda, postali su "borci" za univerzalne vrednosti, za narod, za ljudska prava, prava žena, pasa, mačaka i homoseksualaca, osvešćeni novinari i političari, autoamnestirani svake odgovornosti za zločine koje su podsticali i nad kojima su svršavali. E, takvi su ljudi, sa svojim stavovima, izjavama, cinizmom, nedostatkom stida i bilo čega svojstvenom homo sapiensu predmet "Slađenja gorčinom". Knjiga nas podseća ne na događaje iz devedesetih i izazivanje izbeglištva i neizmerne ljudske patnje, već na stanje svesti u Srba u to vreme, na odusutvo savesti, odsustvo duha, nepostojanje "neslaganja" sa sistemom vrednosti nametnutom od strane siledžija. Demić pruža "pravi", odnosno književni odgovor na sve teme otvorene u knjizi, istovremeno razrađujući karakterologiju izbeglištva.

            Kritički, mogli bi se zapitati – nije li knjiga zakasnela sa objavljivanjem, jer tekstovi su davno pisani, a i s obzirom da ne prestaju da dolaze druge teške godine i teški ljudi? Smatram da knjiga nije zakasnela, jer pravi odgovor je uvek dobrodošao, a distanca je neophodna da bi se neke stvari u životu sagledale i da bi se mogla podvući crta. 

            Ipak, bez obzira na suženo stanje narodne svesti i na crnilo koje opisuje – "Slađenje gorčinom" je duhovita knjiga koja u više navrata čitaoca nasmeje do suza. I ta duhovitost – ne crni humor, već iskreni smeh, refleksija humora, podsećanje na lepo u nekoj neveseloj situaciji je sada već prepoznatljiva crta koja se provlači Demićevim knjigama. Mirko Demić je svojim poslednjim knjigama "Molski akordi" (2008), "Sluge hirovitog lučonoše" (2006), "Ćilibar, med, oskoruša" (2001) skrenuo na sebe pažnju šire čitalačke publike i zasluženo natovario na svoja pleća breme koje sleduje jednom od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Njegov književni opus je značajan, iako je relativno mlad – od istraživanja nastanka reči, ljubavi, književne patnje genija, pa do istraživanja korena naroda, progona, izbeglištva i neponovljivih sudbina pojedinaca. Demićeve knjige odišu fascinacijom nad sudbinama ljudi koji su malo ostavili čovečanstvu u amanet, a bili su predodređeni da menjaju svet. Demić kao da ima radar za takve ljude i sudbine i uspešno ih pronalazi u svim slojevima društva i života, što takođe ovog autora čini specifičnim.

            Demić je dobitnik "Andrićeve nagrade" za 2009. godinu za knjigu "Molski akordi" kojom je temi izbeglištva i stradanja dao jednu sasvim novu dimenziju u srpskoj knjiženosti, koja inače vrvi od režimskih, partijskih i programskih knjiga. U tom smislu, i "Slađenje gorčinom" izbeglištvo tumači na jedan nekonvencionalan način – u odnosu na stanje svesti, spoznaju saznanja do kojih dolaze iskušenici, suočavanje sa repovima prošlosti, suočavanje sa nečinjenjem. Da li knjiga predstavlja melem za ranu – ili je soljenje rane, to "eventualni čitalac" mora sam da uvidi.

            Mene lično, za svoj primerak ove knjige veže i jedna mala anegdota. Autor Mirko Demić, želeći da mi je pokloni, a nemajući je, kupio ju je pred mojim očima, za štandom na Sajmu knjiga u Beogradu, te 2008. godine. Dok sam shvatio šta se dešava, tj. da pisac i najbukvalno plaća za svoju knjigu, on je već pisao posvetu...

 

MojaKritika: Emil Živadinović, 24/10/2009; Naslov knjige: Slađenje gorčinom; Autor: Mirko Demić; Izdanje: Službeni glasnik, Beograd i Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", Zagreb, 2008; CIP - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 821.163.41-3(046); ISBN 978-86-7549-799-8 (SG); COBISS.SR-ID 148321036

Poseta:5660

KOLUMNA - poseta(51577)

UTOPIJA - poseta(17330)

ATLANTIS - poseta(16962)

RIZNICA - poseta(154208)

ZONA - poseta(6862)