RANKO JAKOVLJEVIĆ: GVOZDENA VRATA ATLANTIDE

MojaGalerija: Bojan Otašević, crtež 8 - akril na papiru 100x70cm, 2008; MojaKritika: Emil Živadinović, 2011.

(Ljubaznošću gospodina Ranka Jakovljevića, tekst koji sam imao prilike da pročitam i predstavim na MojojKritici je dopunjena verzija teksta publikovanog u knjizi „ATLANTIDA U SRBIJI“, izdavač ''Pešic i sinovi'' Beograd 2008, ISBN 978-86-7540-091-2 COBISS.SR-ID 148060428. Knjiga je uvrštena u bibliografije UCL London i Stanford University, a nedavno je prevedena na rumunski jezik. Kraća verzija je štampana pod naslovom “GVOZDENA VRATA ATLANTIDE”, ''Beoknjiga'' Beograd 2005, ISBN 86-7694-042-5 COBISS.SR- ID 122687244)

Gospodin Ranko Jakovljević je srpski autor koji Atlantidu locira u prostoru Đerdapske regije, dakle, njegovo viđenje Atlantide – „uzvišenog mita čovečanstva“ (Georges Poisson, 1949) odstupa od konvencionalnog viđenja Atlantide u Atlantskom okeanu.

Autor svoj stav obrazlaže tumačenjem obimne istorijske, arheološke i etnološke građe sa područja Đerdapske regije, srpske i rumunske obale Dunava. U svom slobodnom tumačenju Jakovljevića, preneću, ukratko, da su se Herkulovi stubovi, prema verovanju starih Grka, nalazili na najudaljenijim tačkama u prostoru za koje su znali, iza tih stubova, dakle, ili nije bilo ničega ili ljudi nisu živeli („Dante Aligijeri uči nas da su Herkulovi stubovi označavali granicu između naseljenog sveta i pustih predela, opominjući brodare da dalje ne plove, što bi, kod shvatanja da i sam čovek za sebe čini jednu barku optočenu rebrima, trebalo nositi pouku da se upravo tu nalaze i granice ljudskog znanja“). Po autoru, predeo Đerdapske klisure je mesto na kome se nalazio „severni“ stub koji je „držao“ nebo, odnosno predeo impozantnog Dunava na Đerdapu je najsevernija tačka u prostoru do koje su Grci putovali. Tu se (opet, slobodno tumačim autora), osim „severnog“ stuba nalazila i mitska zemlja Hiperboreja. Kako je vreme prolazilo, a geografski vidici se širili, tako je jedan od stubova „premešten“ na Gibraltar, i za njega se obično vezuje i dobro poznata Platonova priča o Atlantidi.

Predeo Đerdapske klisure – „gvozdenih vrata Atlantide“, kako to autor kaže, je bio važna tačka Rimskog carstva, a ostaci grčke, rimske i persijske kulture i danas se mogu naći među tamošnjim stanovnicima i lokalnim običajima, posebno vlaškim. Opet dajući sebi za pravo da nadograđujem stavove autora, ne mogu a da ne prokomentarišem fizičku blizinu Đerdapa i Lepenskog vira. Ovo ističem, jer ću rimsku prošlost Đerdapa, u poređenju sa Lepenskim virom, okarakterisati kao blisku prošlost. Baš u tom prostoru, Jakovljević „nalazi“ Atlantidu, vezujući je za vreme kada je značajan deo teritorije današnje Srbije i Rumunije bio pod vodom. Zatim je Herkul razmakao legendarne stene, upravo na Dunavu, i voda je istekla kroz „gvozdena vrata Atlantide“, menjajući geografski izgled šireg područja, tvoreći nova kopna i nova mora (Rumunski istoričar starije generacije, Nikolae Densusianu zabležio je verovanje rasprostranjeno u Banatu da je Herkul razdvojio stenje kod mesta Baba Kaj u današnjem dunavskom tesnacu na Đerdapu. Tako su vode velikog mora oticale kroz Gvozdena vrata“; Nicolae Densusianu, Dacia Preistorica, Krajova 2003, s.36. Pisac ukazuje da ime junaka iz priče zabeležene u Banatu, Trojan jeste ''tradicionalni rumunski naziv za Herkula'').

Iz navedenog, mogu da zaključim da je Atlantida u svoje vreme, po Jakovljeviću, imala geografski položaj sličan onome koji je nekada imao Carigrad, a pre njega Troja.

Autor zaključuje da su rodonačelnici Krićana, Pelazgi živeli na području Đerdapa, uz podsećanje: Vrstan poznavalac grčkih mitova Robert Grevs misli da se egipatska legenda o Atlantidi, takođe poznata i kao narodna priča, ne može svesti samo na običnu maštariju, te ukazujući kako se Platonova verzija Solonovih saznanja zasniva na poznijem predanju, nalazi dovoljnim za prihvatanje hipoteze o njenoj lokaciji na Kritu tek par podudarnosti: ''Nekoliko detalja u Platonovoj priči, kao što je žrtvovanje bikova na stubu i uređaji za toplu i hladnu vodu u dvorcu Atlanta, potpuno dokazuju da su opisani Krićani a ne neki drugi narod''.

Osim toga, autor na više od 50 stranica teksta govori i o drugim intrigantnim detaljima (o čemu neću govoriti u ovom kratkom prikazu rukopisa), poduprtim brojnim literarnim i istorijskim navodima: kako su mostovi na Dunavu postojali mnogo pre Trajana i Rimljana, kako su brojne priče iz folkora istočne Srbije i zapadne Rumunije identične pričama i verovanjima vezanim za rimske i grčke kultove... Bitno je istaći da je svaka tvrdnja autora praćena odgovarajućim literarnim navodima, te da je „Atlantida“ Ranka Jakovljevića studiozno napisana. Ovakvi zapisi, bez obzira na naš stav prema njima, moraju nas naterati da makar sami sebi postavimo pitanja: Otkuda kult Herkula u Banatu (Rumunija, Srbija)? Trojan je ime koje neodoljivo podseća na Troju, zar ne? Ovo navodim jer sam se bezbroj puta, u svojim razmišljanjima, pitao ima li, možda, Troja kakve veze sa Atlantidom?

Kako god, po meni, svako razmišljanje i pisanje o Atlantidi je korisno, jer „uzvišeni mit čovečanstva“ nas na neki način nagoni da iznova i iznova tragamo, kako po bespućima celog sveta, tako i po dubini svoga bića.

S obzirom na to da je ovo kritički osvrt na jedan rukopis, daću sebi za pravo da imam i svoje mišljenje. Za mene je rukopis „Atlantida“ Ranka Jakovljevića uverljiv u istoj meri koliko i teorija Jirgena Španuta, koji je smatrao da se Atlantida nalazila negde između Danske, Nemačke i Švedske, a da je prema ostrvu Utland (Atland) nastala reč Atlantis. Mislim da se, kao slagalica, zahvaljujući brojnim istraživačima, davno izgubljena slika lagano otkriva, izranja iz magle prošlosti. Za mene, kao gladnog čitaoca, prihvatljivo je da je regija Đerdapa bila važna tačka tokom istorije starog sveta, o čemu svedoče ne samo tragovi grčke i rimske kulture, već i brojne neolitske kulture šireg područja.

Ono što, po meni, udaljava Atlantidu od Mediterana, samim tim i Dunava, je činjenica da ni Homer (Troja, Ilijada, Odiseja) niti Herodot, „otac istorije“, nisu slovo jedno napisali o Atlantidi. Osim ako je, možda, nisu zvali nekako drugačije. Takođe, ne verujem da je jedna kultura locirana na malom ostrvu u Sredozemnom moru ili na Đerdapu mogla voditi osvajačke ratove protiv svih grčkih polisa i velikog i moćnog Egipta. Ja ću, lično, nastaviti da „tražim“ „svoju“ Atlantidu u okeanskim dubinama, ali ću, pod snažnim utiskom Jakovljevićevog rukopisa, imati sasvim drugačiji pristup prema Đerdapu i njegovoj veličanstvenoj istoriji...

Smatram da bi, iz ugla posmatranja istraživača, fenomen Atlantide trebalo analizirati na način na koji je to Jakovljević uradio – ali ne samo u odnosu na predeo Đedapa, već istovetno i u odnosu na britanska ostrva, na Kanarska ostrva, na Peru, na obe obale Atlantika, uporediti narodne običaje i legende naroda sa obe obale Atlantika sa običajima i legendama i danas rasprostranjenim na Dunavu. Jer, primera radi, Maje su verovale da duhovi Kan, Mulik, Iš i Kauak drže nebeski svod u četiri glavne tačke, i svakom od tih Bakaba – tako su ih nazivali – pripisivali su po jednu boju: onaj na istoku bio je crven; na severu crn; na jugu žut, a na zapadu beo. A ne verujem da su Maje smatrale da se jedna od tačaka nalazi na Dunavu...

To je, ujedno, jedina zamerka koju imam na račun rukopisa Ranka Jakovljevića – donošenje „krupnih“ zaključaka na osnovu značajnog istraživanja ograničenog na jedan mali deo prostora…

Poseta:5332

KOLUMNA - poseta(51576)

UTOPIJA - poseta(17329)

ATLANTIS - poseta(16961)

RIZNICA - poseta(154207)

ZONA - poseta(6861)