(PAUL SUSSMAN) POL SASMAN: (THE LAST SECRET OF THE TEMPLE) POSLEDNJA TAJNA HRAMA

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008 – Pogler u prazno, litografija, 56x75cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2008.

 

Prvi pogled na naslov i obim knjige (500 stranica) sugerisao je na vratolomnu avanturu tipa "Indijana Džons", jurnjavu za nekim svetim predmetom koji je nekada iskopan ispod ostataka prvobitnog Hrama. Čudna mi čuda, u svakoj knjižari ima na desetine trilera, "inteligentnih trilera", fantastike, popularnih istraživačkih naslova i najraznorodnijeg štiva koje se bavi krstašima, templarima, katarima, nacistima, koji su ispod zidina Hrama, ili na mestu raspeća, ili negde drugde u Jerusalimu, ili pak, u nekom zamku ili negde drugde u Francuskoj pronašli "nešto" što može da promeni zacrtanu sudbinu sveta. Da li je u pitanju sveti gral, ili Isusovi telesni ostaci ili pak direktni potomci, ili zapisi koji otkrivaju tajnu o besmrtnosti ili o nekom misterioznom predmetu, mapi ili oružju sa Atlantide, samo su u pitanju nijanse. Komplikovan zaplet, potraga koja traje vekovima, obavezno uplitanje poznatih ljudi svoga vremena, genijalnih naučnika koji, sasvim slučajno i inače posvetiše svoj život tragajući za istom tajnom, uz neizbežnu glavnu ulogu sasvim običnih ljudi koje sudbina poveže sa tajnom/predmetom za kojim se traga. To je "obrazac" toliko popularnog i čitanog žanra "inteligentnog trilera".

 

Ipak, Poslednja tajna Hrama se razlikuje od "gomile sličnih naslova" i ima onu prepoznatljivu suptilnu vrednost koju podrazumevamo pod rečju "knjiga". Istina, jeste napisana po "obrascu", "matrici" za svoj žanr, ali postoji nešto što je izdvaja iz mnoštva. Ovo je knjiga o mržnji. Knjiga o našim najdubljim porivima. Knjiga koja čitaoca nagoni na razmišljanje.

 

Šta je "predmet" potrage, neću napisati u ovom prikazu, da ne bih eventualnom čitaocu uskratio zadovoljstvo u neizvesnosti, koje se i te kako javlja pri čitanju ove knjige. Vrednost ovog dela i jeste upravo u tome što nagoni čitaoca na razmišljanje, ali ne o "predmetu" potrage, već – o životu i svetu u kome živimo. Zvuči krajnje jednostavno, ali je daleko od jednostavnog.

 

Radnja romana se dešava u 2005. godini. Tri glavna lika, tri različita sveta. Policajac inspektor u Luksoru, Egipat, koji ne prestaje da istražuje ubistvo staro 15 godina (profesionalac, poštenjačina, slabog materijalnog stanja, zaljubljenik u istoriju svoje zemlje i svoju porodicu)... Policajac Jevrejin u Jerusalimu, koji se propio i zapustio od kada mu je verenica poginula u napadu bombaša samoubice ("Kakva je svrha od molitve Bogu koji dozvoljava da se tako nešto desi? Koji sedi na svojim nebesima i ravnodušno posmatra takav užas i jad?)... Poznata palestinska novinarka koja je jedina na svetu videla i intervjuisala legendarnog teroristu (a koja svakog dana iznova proživljava jezivu smrt svoga oca)... Sticajem okolnosti (mada lepše zvuči – određeni sudbinom), troje ljudi bivaju povezani u potrazi za Poslednjom tajnom Hrama.

 

I Jevreji i muslimani su teško postradali tokom istorije, naročito u vreme krstaških ratova. Činilo se da bi takvo zajednično stravično iskustvo trebalo da približi dve religije. Ali, to ne da se nije desilo, već su Izrael i Palestina (kada trećih više nema – hrišćana) postali poprište užasnog sukoba kome se ne vidi ni ishod ni kraj. "Božija Sveta zemlja, a toliko bola. Oduvek toliko bola".

 

Čini se da život u Svetoj zemlji nije blagosloven za običnog čoveka i da su priče o ljudskim pravima, XXI veku i demokratiji besmislene. Sveta zemlja je zemlja u kojoj se užasno upadljivo oseća zadah siromaštva, neuspeha, propadanja. Tu stara rimska poslovica da je čovek čoveku vuk predstavlja jedinu istinu. "Svuda na svetu ljudi gledaju u nebo i vide lepotu. Samo u Palestini mi dižemo pogled i vidimo oružje" (sazvežđa Medveda, Ovna i slično Palestinci nazivaju sazvežđima tenka, bombe, kalašnjikova...)

 

Šta Palestinci misle o Jevrejima, sa kojima zajedno žive na istoj (da ironija bude veća – Svetoj) zemlji? "Da li čovek razgovara sa zmijom otvornicom? Da li se zbližava sa razjarenim bikom? Ne, oni moraju biti prokleti, isterani, zbrisani sa lica zemlje, kao pošast, što i jesu. To je naša dužnost, nas muslimana." "Jer, oni su neuka rasa: pohlepna, lažljiva, krvnička rasa, neprijatelji islama." "Reči svetog proroka Muhameda su jasne i nedvosmislene. Prijateljevati s Jevrejima, s ljudima druge vere, sažaljevati ih, osećati prema njima bilo šta sem mržnje i gađenja – znači ići protiv volje Alaha, milostivog i samilosnog". "Upamite, inspektore: postoji svetlost i postoji tama, islam i praznina. Nema srednjeg puta, nema kompromisa." "Kakva je svrha osvete kada se ubija još dece (jevrejske)? Ali, kako drugačije mogu da se suprostave (Arapi, koje niko u svetu ne podržava, dok Izrael podržavaju Amerika i Evropa)?"

 

Čitavom knjigom se proteže nit o ispitivanju samog sebe. Egipatski inspektor je čovek koji se čitavog svog života bori protiv nepravde, kriminalaca i lopuža (s obzirom na zemlju u kojoj živi, bori se protiv ljudi svoje rase i vere), umeren je čovek u jednoj izrazito fundamentalističkoj sredini, ne mrzi nikoga samo zato što je taj Jevrejin i zgrožen je kad neko poziva na mržnju, nasilje, smrt Jevreja. "A ipak... A ipak..." U svojoj zamišljenosti, preispitivanju samog sebe, spoznaje da postoji jedan deo njegovog bića koji se obraduje kada god čuje da je neki bombaš samoubica usmrtio nekoliko Izraelaca, koji za svaku srušenu palestinsku kuću priželjkuje smrt još Jevreja.

 

Izraelski policajac je čovek koji prezire "strane naivčine" (Evropljane, Amerikance, humanitarce, borce za ljudska prava), "koji dolaze ovamo (Izrael i Palestina) da kukaju i osuđuju pre nego što će se vratiti u svoje lepe bezbedne domove u svojim lepim bezbednim zemljama, da čestitaju sebi što su tako divna, brižna ljudska bića, dok iza njih siroti potlačeni jebeni Palestinci bombama raznose žene i decu (Jevreje)." Za razliku od svog egipatskog kolege koji veruje u jednakost ljudi i vera, a jednim delom svoga bića zna da to nije ostvarivo, dotle izraelski policajac takvih dilema nema. Za njega su Palestinci, i uopšte Arapi, gamad koju treba satrti sa lica zemlje i ništa više od toga.

 

Bog svakog dana iznova stvara svet. Zato je za Jevreje svaki novi dan prilika da povrate zemlju koju smatraju da im je dao Bog. Kompromisa nema, proterati ili pobiti sve Arape sa božije zemlje, to je nešto što Jevreji doživljavaju kao svoju svetu dužnost. "Tora, Mišna i Talmud, oni su stvarnost. Sve ostalo je puki privid." "Drži se Tore, naravno. Ali uvek pazi da u drugoj ruci imaš uzi."

 

O Jevrejima je toliko toga napisano, možda više nego o bilo kom drugom narodu na svetu. Jednan fascinantan podatak koji se tek uzgred pominje u ovoj knjizi je da u Jerusalimu ima više optičara nego u bilo kom drugom gradu na svetu. Valjda i najviše pogrbljenih ljudi na svetu koji čitavog svog života iščitavaju Talmud.

 

U knjizi je korektno definisano zanimanje ljudi za npr. nacizam ili neke druge "običnom čoveku neprimerene pojave". "Nisam simpatizer postupaka Trećeg rajha, baš kao što, recimo, kolekcionar rimskih predmeta ne mora biti naklonjen ropstvu i razapinjanju na krst. Privlači me veština majstora, a ne ideologija". "Vas zanima priča, te vas tako neizbežno privlače i materijalni ostaci te priče. Nema to veze s moralnošću."

 

Za razliku od većine drugih knjiga pisanih po "obrascu", Paul Sussman u Poslednjoj tajni Hrama vrlo konkretno objašnjava značaj traženog "predmeta" i šta bi se konkretno dogodilo kada bi u njegov posed došli "ovi" ili "oni" (knjiga upadljivo sugeriše da nema crnih i belih, da nisu ni svi sivi, jednostavno su svi manje ili više crni). "Smrt pojedinca možda jeste tragična, ali s vremenom tuga bledi. S druge strane, skrnavljenje nečega svetog nikada se ne prašta, nikada se ne zaboravlja" (eto ponuđenog odgovora na pitanje kada će se završiti sukob na Bliskom istoku – nikada).

 

Na mnogo mesta u knjizi su detaljno opisane jezive scene umiranja, razbijanja lobanja, raspadanja ljudskog tela u eksplozijama, nezamislivog bola, osećaja koji ima bombaš samoubica, kao da je sve to nešto prirodno. Da li je? Bomaš samoubica je oruđe božijeg gneva – da li je? Ili je instrument korumpiranog političara?

 

Ipak, postoji nešto jezivije od mržnje dva susprostavljena naroda, a to je otkriće da najveći protivnici, lideri suprostavljenih naroda ili političkih partija, ljuti rivali, ljudi krvavih ruku, huškači i sejači mržnje, upravo oni koji su odgovorni za ratove, razaranja, ubistva – vrlo često sarađuju. I to sarađuju na takav način da podržavaju jedni druge – što više krvi, nesreće, siromaštva – to su vođe suprosatvljenih tabora bolji tajni prijatelji i više pokrivaju onog drugog... Pa, za nas koji živimo u ovom delu sveta, ovo i ne deluje kao značajno otkriće, više kao konstatacija nečega što se podrazumeva...

 

Kao da Jevreji i Arapi nisu dovoljni za sukob, u knjizi postoji i treći strana – nacisti iz II svetskog rata...

 

Ipak, čak i u Izraelu i Palestini postoje umereni političari, borci za ljudska prava, mladi slušaju muziku koja se sluša u drugim delovima sveta, gledaju filmove, koriste internet, XXI vek… Da li postoji nada da će svet ikada postati humaniji? Za koliko još svetih predmeta treba tragati? Da li je sve u životu samo borba za opstanak i ništa više? Zar se toliko malo čovek razlikuje od životinje?

 

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: (The Last Secret of the Temple) Poslednja tajna Hrama; Autor: (Paul Sussman) Pol Sasman; Godina izdanja: 2005, srpsko izdanje: Laguna, Beograd, 2008, prvo izdanje; Prevod: Nikola Pajvančić

Poseta:6350

KOLUMNA - poseta(51577)

UTOPIJA - poseta(17330)

ATLANTIS - poseta(16962)

RIZNICA - poseta(154208)

ZONA - poseta(6862)