AHMED BOSNIĆ: ATLANTIDA

MojaGalerija: Bojan Otašević, Ponoćna misao, 2010; MojaKritika: Emil Živadinović, 2013. 

„Atlantida je ona čudesna čarolija što mašti daje neslućena krila“, Ahmed Bosnić

 

O Atlantidi sam prvi put čuo od svoga oca, koji je, takođe, bio fasciniran Platonom i nestalim kopnom. Ali, svoj prvi čitalački „susret“ sa Atlantidom sam „doživeo“ putem ove knjige! Ne mogu a da se ne setim tog vremena, ja tada učenik osnovne škole, nismo imali telefon u kući, a imali smo ukupno dva televizijska kanala, đačku biblioteku u susednoj ulici sam poznavao kao svoj džep, SFRJ omamljena u svojoj veličini koju su mladi doživljavali kroz Bijelo dugme, Leb i sol, Lepu Brenu, Zvezdu, Dinamo, Želju, niko i ne sluti raspad države i ratove koji već tada „ispred sebe bacaju senku“. U svakom slučaju, u nekom časopisu, koji su, u nepostojanju interneta bili važan izvor informacija, video sam narudžbenicu za knjigu „Atlantida“ Ahmeda Bosnića i brže-bolje poručio delo domaćeg autora. Knjigu sam pročitao nekoliko puta i pozajmljivao je prijateljima, redom ih „terao“ da je čitaju, dok jednog dana, nisam primetio da sam ostao bez knjige i da nemam trag kod koga se nalazi (upravo od tada, kada nekome posudim knjigu, zapišem i datum i ime osobe kojoj sam je posudio).  

Tako, godine su prošle, mnogo literature je postalo dostupno po knjižarama i na internetu, a kao dete sam se obradovao kada sam, negde na netu, „naleteo“ na ovu knjigu (iskreno se nadam da mi gospodin Bosnić, ako nekim čudom bude pročitao ovaj tekst, neće zameriti na korišćenju piratske "pdf" knjige štampane pre skoro trideset godina).

U svakom slučaju, interesantno mi je da sagledam kako knjiga o Atlantidi napisana toliko davno izgleda danas u očima iskusnog čitaoca, bez lažne skromnosti... Prvo, ne mogu a da ne primetim - Enver Imamović - Ahmed Bosnić - Semir Osmanagić, jedna biserna niska sarajevskih istraživača Atlantide...

Bosnić kreće od početka - od Platona, naravno. Prevod "Timeja" je, po sopstvenom kazivanju, dobio iz Vatikanske biblioteke, tu je i pozivanje na rad Prokloa i Krantora (koji je, prema Ottou Mucku bio u Egiptu u potrazi za onim što je Solon video). Bosnić ostavlja sve mogućnosti otvorenim - "Da li je kopno potonulo u more za vrijeme jednog od onih praistorijskih ratova, čiji se efekti mnogo ne razlikuju od katakizme izazvana atomskim i nuklearnim naoružanjem?" Naravno, i u ovoj knjizi je nezaobilazna mogućnost da je priča o Atlantidi mogla biti podstaknuta eksplozijom vulkana na ostrvu Teri, Santorini, negde oko 1450. godine p.n.e. Takođe, tu su i teorija pomeranja kontinenata Alfreda Wegenera i geološke mogućnosti koje svedoče da je drevno kopno moglo postojati. Zanimljiv je i pomen "Operacije Arhimed" - američko-francuske ekspedije iz 1975. godine - ispitivanja dna Atlantskog okeana, te o sovjetskim naučnicima Aksionovu i Marakujevu koji su, prema priči, na dnu Atlantskog okeana snimili kamene blokove pravougaonog oblika koje su smatrali ostacima Atlantide. Pisao je Bosnić i o kamenim kuglama u Kostarici, o Naska linijama, povezivao Atlantidu sa svetim knjigama kao što su "Čimalpopok" (drevna meksička knjiga o potopu), "Popol Voh", "Zend Avesta", neizbežno je povezivao Baskijace i kromanjonce sa Atlantidom, naravno, tu je i poglavlje o Majama, pisao je Bosnić i o mnogo drugih zanimljivosti koje i danas predstavljaju zagonetku, a koje autori već decenijama vezuju za tragove Atlantide.

Knjiga je pitka i čita se u jednom dahu. Sve što je i danas aktuelno, aktuelno je i u Bosnićevoj knjizi: „staroegipatska, staroindijska i južnoameričke prastare civilizacije imaju mnoge zajedničke komponente i ukazuju na jedan zajednički praizvor"... Osim pomenutog i poznatog čitaocima knjiga o Atlantidi, Bosnić nas upoznaje i sa brojnim drugim, manje ili više poznatim istraživačima i njihovim delima, među kojima su Imanuel Velikovski Gorbovski, James Churchward, William Niven, Reesdan Hurdlop, Ignatius Donnelly. Tu je i niz zanimljivosti vezanih sa istaživanje Atlantide tokom XX veka, a u knjizi su posebno interesantni brojni osvrti na istraživanja sovjetskih naučnika - to su vrlo dragoceni podaci, ali u ovoj eri globalne amerikanizacije celog sveta, tih podataka nema ni na netu, što Bosnićevu knjigu čini još vrednijom...

Jedna od prvih Bosnićevih rečenica u knjizi glasi „Za njom (Atlantidom) su tragali stari Egipćani, željeli su da je otkriju Feničani“. Đorđe Jakovljević u svojoj „Atlantidi“ navodi: „Vrstan poznavalac grčkih mitova Robert Grevs misli da se egipatska legenda o Atlantidi, takođe poznata i kao narodna priča...“ Do ova dva citata, nisam imao prilike nigde da pročitam da su Feničani ili Egipćani tragali za Atlantidom, niti da je mit o nestaloj zemlji poznat i kao egipatska narodna priča. Odnosno, takva teza mora biti istražena... Po Bosniću, Enver Imamović kaže: "svoju priču Platon temelji na autentičnim dokumentima, kao što su zapisi na glinenim pločicama i kamenim stubovima, koje je imao priliku i sam da vidi u Egiptu"... Jesam li nešto propustio, pitam se - ne sećam se da sam igde pročitao da je još neko, nakon Solona, video baš te stubove na kojima je napisana priča? Jer, ako Atlantide nema, nadam se da tih stubova u Saisu još uvek ima, što bi Platonovu, odnosno Solonovu priču činilo autentičnom. Stoga, nikad mi nije bilo jasno zašto potraga za Atlantidom (bilo čija) ne počinje potragom za Solonovim stubovima­?

Zanimljiva je opservacija Bosnića da je Tiahuanako, grad na Andima na visini od 4000 m, sudeći po arheološkim ostacima nekada bio luka i da se nalazio na visini mora. Problem je što su geolozi uzdizanje Anda smestili u tercijerni period, kada na planeti Zemlji, reklo bi se, još i nije mogao da postoji - homo sapiens. Bosnić pravi intervju sa Imamovićem i pita ga (mnogo godina pre masovne upotrebe kompjutera i aplikacija poput Google Earth): "Može li u traganju za Atlantidom da pomogne vasionska tehnika, to jest, da li snimanja sa satelita mogu da doprinesu njenom otkrivanju?" Na šta Imamović odgovara: "Sumnjam. Po mom mišljenju otkriću će daleko više doprineti astrofizika..." Takođe, sa puno duha Bosnić piše o tome šta bi bilo kad bi nestala naša civilizacija, kako bi u budućnosti neka sledeća civilizacija krivo tumačila npr. protivtenkovske brane od betona ("astronomske linije") na ruskoj granici ili londonsku podzemnu železnicu ("iznenađujuće dobro osmišljen kanalizacioni sistem"), sjajno aludirajući na našu nesposobnost da protumačimo ostatke prethodnih civilizacija.

Koliko se odmaklo u istraživanju tajne Atlantide i neraskidivo povezane tajne piramida od vremena kada je Ahmed Bosnić napisao svoju "Atlantidu"? Bosnić navodi da je Luis Walter Alvarez "vjerovao da ispod tri egipatske piramide i Sfinge postoje podzemni hodnici, koji omogućavaju komunikaciju između samih piramida i ulaza u tajne odaje, u kojima bi se mogle da nalaze arhive sa tajnim znanjima egipatskih sveštenika". Takođe, Bosnić piše i o Keopsovoj piramidi kao generatoru zračenja (elektromagnetnog, ili čak radioaktivnog). Danas, zahvaljujući radu istraživača kao što je Semir Osmanagić, znamo da su svi piramidalni kompleksi u svetu povezani podzemnim kanalima i da jesu izvori niskofrekventnog zračenja, možda čak i izvori nehercijanskih (termin po Nikoli Tesli) zračenja, pri čemu još uvek ne možemo da dokučimo svrhu, iako počinjemo da shvatamo kako je "sistem" funkcionisao. Takođe, senzacionalno otkriće da piramide nisu privilegija Egipta i Meksika, već da ih ima po celom svetu, Bosni, Kini, i ko zna gde sve ne, dovodi do toga da zajedničko kulturno poreklo piramidalnih kompleksa više niko ne može da spori.

Stoga, sa zadovoljstvom mogu da potvrdim da je Bosnićeva "Atlantida" još uvek aktuelna.... 

Poseta:3171

KOLUMNA - poseta(51576)

UTOPIJA - poseta(17329)

ATLANTIS - poseta(16961)

RIZNICA - poseta(154207)

ZONA - poseta(6861)