MIRKO DEMIĆ: ATAKA NA ITAKU

MojaKritika: Emil Živadinović, 2016; MojaGalerija: Bojan Otašević, Ponoć - suva igla 100x70cm, 2011          

            Mirko Demić ovom knjigom nastavlja svoj san o ljudima kakvi nikad nisu bili. Ne znam da li postoji još neki autor koji u toj meri pokušava da razume povezanost Srba i Hrvata i korene njihove nesloge, koliko to pokušava Demić. Srpsko-hrvatski odnosi se tradicionalno svode na rasplitanje čvorova i utoliko je teže pisati o njima.

            Ne znam kako bi se Krleža postavio prema događajima o kojima piše Demić, da je nekim čudom živ. Krleže nema, ali Demić biva prepoznat kao neka vrsta Krležinog literarnog "naslednika" u ogledalu, istina, sa vremenske distance od jednog veka i posmatrano sa one druge strane nišana (jer uvek su bile dve strane, nemačka, hrvatska, mađarska na jednoj i srpska, ruska na drugoj). Otuda je i očigledna ta njihova literarna polemika.

            Demić oslikava nemoć poraženih, tugu i jad naroda koji je potpuno sam na svetu, odsečen od matice koja ga doživljava ili kao teret ili kao koloniju (nikako drugačije!) i ostavljen na nemilost onima koji ga organski mrze. Demića proza (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku) je slika jedne klase koju odumire (klasa, a ne narod). Jer, ne neki bizaran način, Srbi u današnjoj Hrvatskoj, o kojima Demić piše, ne izumiru onako kako izumiru drugi gubitnici u ratu koji izumiru po nekim nepisanim pravilima izumiranja. Njihovim odlaskom sa te čudne pozornice, život se u potpunosti menja, ali se novi glumci i ne pojavljuju. Zapravo, ostaje pustoš jer pozornica (Krajina) ostaje prazna.

            Hrvatski bog Mars je bio i ostao isti i 1914, i 1918, 1941, 1945, 1991, 1995 i 2016. Prema tome, on se nije menjao, menjale su se okolnosti. Demić sigurno nije imao nameru da polemiše sa "kritičarima" poput mene, on polemiše sa Krležom i to je u redu. Ali ja ne smatram da je hrvatski Mars bio na početku dvadesetog veka naklonjen Srbima i jugoslovenstvu, a da je krajem veka postao drugačiji. Smatram da hrvatska elita nikada nije prihvatila jugoslovenstvo (a to se da zaključiti i iz Krležinih futnota, npr. kada se MAV preimenuje u JŽ), a da je srpsko nerazumevanje šahovske partije dovelo do svega o čemu Demić piše u svojim knjigama.

            Kao čitalac, nadam se da negde u nekoj zagrobnoj kafani Crnjanski i Krleža diskutuju o Demiću. U "Trezvenjacima", glavnom junaku srpskog roda je kičma uspravna, a u "Rekvijumu" je kičma savijena ("tako koračaju prognani, a ne oni željni života i sveta"). U ovoj knjizi, kičma je samo neka metafizička kategorija.

            Imao sam utisak da je Duško Jugović (makar u izboru imena i prezimena), uz iskreno uvažavanje Krleže i njegovog dela, osim što je najbolja karakterologija oficira, istovremeno i neka vrsta parodije na "Boška Jugovića" - nekakvog srpskog arhijunaka, koji uvek, i pored svoje nadljudske snage i pameti - uvek biva poražen, pregažen i ponižen. Uz ovu opasku koju ne mogu ničim da potkrepim, savršeno se uklapa i detaljan opis literatnog potomka tog istog Jugovića, koga Mirko Demić zaista maestralno karakteriše u pripoveci "Susjedstansko-komšilijski gambit". Jugović više nije neustrašivi zapovednik, on je, sada, oficirčić bez autoriteta.

            Krleža je kroz satnike Jugovića i Ratkovića potpuno demontirao vojsku kao instituciju, izvrnuo je ruglu, napravio je karikaturom i postavio pitanje smisla rata. Demić, sa druge strane (Molski akordi, Povratnički rekvijem, Ataka na Itaku, Slađenje gorčinom) demontira ovaj poslednji rat Srba i Hrvata. Svi ratovi ikada vođeni imali su nekakva svoja pravila koja su se ponavljala, bez obzira na to da li su vođeni sekirama ili balističkim raketama. Ali ovaj rat o kome je Demić toliko pisao, stiče se utisak, obilovao je nestvarnim detaljima do kojih je dovela najuzvišenija ljudska glupost. I upravo ta (srpska) glupost je i prelomila tok rata. Dok su Hrvate u ratu predvodili školovani oficiri i penzionisani američki generali, Srbe su predvodili "rukovaoci viljuškara, ambiciozni magacioneri i seoske kabadahije što obično drežde ispred prodavnica i slinave pivo", "nakupci sa stočnih pijaca", "narednici u rezervi", "šoferi raznih sorti", "rukovaoci dizalica, dvokolica i trotineta", "vatrogasci i pozornici", "zubari i ginekolozi". Demić u svojim knigama govori o srpskoj gluposti koja je, uz hrvatsku mržnju opasan okidač rata. Ali, ne bavi se "spoljnim uticajima" koji su, znamo (doduše ne znamo u kojoj meri), uticali i na početak i na ishod rata: Vatikan, Zapad, Nemačka, britanska obaveštajna služba, američka administracija, masoni... Demić je razradio sve literarne teze o ratu kao predmetu obožavanja, kao špekulaciji i kao sladostrašću.

            Uz opasku da su za rat uvek potrebne dve strane, postavlja se i pitanje "krivice" i jedne i druge strane. Nas zanima "krivica" ove naše "susjedstanske" strane. Postoji li "krivica" te klase o kojoj Demić piše - Srba u Hrvatskoj? Zanimljivo je ono što je pre skoro stotinu godinu napisao Krleža (1922, Hrvatski bog Mars) o zagorskim domobranima: "to što su se obalama evropskih mora podigla i propala silna carstva, što su se pootkrivale nove zemlje, što se život izmijenio iz temelja - sve se to ovoga života ovdje nije ticalo ništa". Opis domobrana od pre stotinu godina kao da, istovremeno, oslikava i deo "krivice" Srba u Hrvatskoj - život je prolazio mimo njih, mimo te klase, a da oni nisu hteli da budu deo takvog života, želeli su samo da žive na svojoj zemlji onako kako su vekovima živeli njihovi preci. Ali, "život" je podmukao igrač, jer neprilagođavanje "životu", tehnologijama, političkim igrama i svemu ostalom podmuklom, jednostavno, osuđuje jednu klasu na propast. Hrvatski deo te famozne nepriznate "krivice" je bio u tome što je hrvatsko društvo srpsku manjinu uvek doživljavalo kao mač nad glavom, kao nekoga ko bi mogao da obesmisli ili čak uništi hrvatsku državu u najavi.

            Princip po kome funkcioniše podli današnji svet je jednostavan: "Ili si sa nama, ili si protiv nas" ("Vojno-politička neutralnost Srbije"... kakva je to smejurija od naših današnjih političara...) Sad, da li je to "krivica" klase, da li je to "nesposobnost klase" ili je to danak koji klasa plaća zato što po svaku cenu nastoji da sačuva nešto što ona sama (klasa) smatra za "čojstvo i junaštvo", za božansko, za sveto, za izvorno, ne znam. Demić, jednostavo, stvara savršen "presek" te "klase" (Srbi u Hrvatskoj), jedan vredan, možda i najvredniji dokument koji će ostati onima koji se jednog dana budu zanimali za tu klasu. Zato, ponavljam, mislim da bi bilo bolje da je Demić stvari nazivao pravim imenom, da je umesto o Komšilijancima i Susjedstancima pisao o Hrvatima i Srbima, jer, za stotinu, dve stotine godina, čitalac neće biti načisto da li Demić piše o Srbima i Hrvatima ili o nekim metaforičkim narodima i događajima. Ja čak, nimalo optimistično, mislim da će za dve stotine godine nekakvi budući akademski krugovi debatovati na temu "da li su Srbi uopšte i postojali" - ili su oni nekakav mitski, izmišljeni arhineprijatelj hrvatskog naroda i zapada, generalno. Ni Krleža ni Crnjanski se, primera radi, nisu koristili metaforama kada su imenovali svoj narod.

            Možda je i sam Krleža na neki nestvarni način poslao Demiću poruku u nekoliko svojih rečenica: "Čemu te lamentacije? To je život! To je provincijalno naricanje nad brodolomom!" "I život će dalje teći, kao da se ništa dogodilo nije." Ono što ne vidim kod Demića je "odgovor" na pitanje "šta dalje?" Mada, lično mislim da taj "odgovor" zapravo i ne postoji. Svestan toga, Demić samo nastoji da, kako sam kaže, ostane "zapisivač i hroničar", a prepušta vremenu i istoriji da dâ taj famozni "odgovor". 

            A ko može da makar izmisli nekakav "odgovor"? Politika to ne može. Možda literatura može, možda treba da prođe još nekoliko generacija i da neki budući pisci sagledaju stvari i ponude "odgovore". A ti budući pisci nipošto neće moći da ignorišu Demića...

            I kao što je Krleža bio u stanju da napiše čitavu "historiju jednog detalja", tako je Demić u stanju da opiše sve detalje utkane u naličje rata. Neprocenjiva bi bila šteta da Demić te detalje kojima je svedočio, direktno ili indirektno, nije zapisao i podelio sa nama, a samo on zna koliki je teret nosio. Čak Demić spašava od zaborava toliko duhovitih detalja, toliko crnog humora kojim je obilovao ovaj rat. On duhovito opisuje zaista neverovatne učesnike ovog rata i tera me na pomisao da takvih ljudi u našem narodu zaista ima u velikom broju i da im treba tražiti parnjake u civilstvu i u ovom mirnodopskom razdoblju. Odnosno, ovom periodu "od kad je izbio mir"... (Ernst Rem - po njemu je rat prirodno stanje, a mir je nametnuto, neprirodno stanje). Onaj Demićev opis kad vojnik koji je odsekao sebi prst u nekoj glupoj zaumnoj igri, pa ode kod doktora i baci mu ga na sto uz opasku "Uzmi ga, doktore, meni više ne treba", mene je podsetio na jednu anegdotu vezanu za pokojnog doktora Srećka Đorđevića iz Kragujevca. Kad je jednom prilikom, neki mladić u nekom čudnom rastrojstvu sebi sekirom odsekao penis, pa se ubrzo pokajao i sa njime u ruci otrčao do doktora Srećka, ovaj je prokomentarisao: "Pa da ga zašijemo, šteta da se baci". Takvih ljudi ima, dakle, uvek i svuda, ali velika je nesreća po narod kada takvi preuzmu na sebe ulogu vođe, komandanta ili uzora. Demić upravo prepoznaje taj knjiški trenutak i bavi se isključivo takvim ljudima.

            "Urlik Zaumlja" (pretpostavljam da je u pitanju Glas Krajine) je konstanta u ovoj komplikovanoj ratnoj jednačini i odraz je Demićeve životne potrebe da bude "hroničar" čak i kada mu bombe padaju na glavu. Da mogu, posebno bih izdvojio opis "Švejkolikog Ćena". Kome nije jasno zašto smo kao društvo u celini tu gde jesmo, treba samo to poglavlje da pročita i da se zamisli...

 

MojaKritika: Emil Živadinović, 2016. Naslov knjige: Ataka na Itaku. Autor: Mirko Demić. Copyright ©2015 Mirko Demić. Copyright ©2015 za Srbiju Agora, Zrenjanin / Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin". CIP - Narodna biblioteka Matice srpske, Novi Sad, ISBN 978-86-6053-162-1; COBISS.SR-ID 296849159

Poseta:1095

KOLUMNA - poseta(51576)

UTOPIJA - poseta(17329)

ATLANTIS - poseta(16961)

RIZNICA - poseta(154207)

ZONA - poseta(6861)