SVIMA KOJI VOLITE ILI MRZITE AMERIKU

MojaGalerija: Bojan Otašević, crtež 4 akril na medijapanu 100x70cm, 2008; MojaKritika: Emil Živadinović, 23.07.2011

 

(inspired by Željko R.)

Uvek imajte na umu da ono što podrazumete pod „Amerikom“, da to nije jedna država, da su to, u stvari, 54 države ujedinjene u jednu. 54... Da li možete da nabrojite ukupno 54 evropskih, ili nekih drugih država? Da li možete da nabrojite 54 prijatelja? Ili 54 ljudi koji mogu da funkcionišu zajedno, da se druže... Koliko fudbalskih timova znate koji imaju 11, a ne 54 igrača koji mogu da sarađuju kako treba da bi igra imala smisao? Mislite li da naša akteulna Vlada ima strategiju za naredna 54 dana? Možete li da se setite 54 poštena čoveka u našoj politici, ili na našoj estradi? E, samim tim što Ameriku čine 54 države koje dišu kao jedna, to je već dostojno poštovanja i divljenja, i to u startu objašnjava vojnu i ekonomsku moć „Amerike“. Jer, da severnoamerički kontinent čine razjedinjene države, kao što su Srbija, Albanija, Bosna, Hrvatska, Bugarska, Rumunija, Moldavija, „Amerika“ se ne bi bitno razlikovala od Albanije.

Drugo, po čemu pamtimo staro rimsko carstvo? Da li po tome što su čitavoj civilizaciji u amanet ostavili puteve, vodovode, kanalizaciju, bolnice, državnu upravu, pismo koje danas koristi ceo svet? Ili, možda, po tome što su „porobili“ Balkan, Palestinu, bliski istok i Evropu? Da li Rimljane pamtimo, možda, isključivo po tome što su razapeli Isusa na krst? Ili po tome što su svetu kao zaostavštinu ostavili hrišćanstvo?

Shodno pomenutom, da li će buduće generacije da pamte Ameriku po tome što je bombardovala Vijetnam, Srbiju, Irak, Avganistan, Libiju, ili po tome što je civilizaciji u amanet ostavila električnu energiju, automobile, avione, kompjutere, telefone, ali i crtane filmove, Paju Patka i Mikija Mausa, igrane filmove, popularnu kulturu?

Treba znati, po mom nebitnom mišljenju, da je najznačajnija opoziciji „toj Americi“ koju zdušno mrzimo, zbog imperijalizma, kolonijalizma, atomskih bombi, Iraka, Srbije i Libije upravo – u samoj Americi. Unutar same Amerike, mnogo je velikih umova, ljudi, koji ne podržavaju sve ono što američka vlast u njihovo ime čini ostatku sveta.

Zna se da je rat najveći posao, kako se za vreme rata pokreće vojna industija, mnogo se toga proizvede, proda, mnogo tenkova, bombi, aviona, pušaka, mnogo se ljudi zaposli, mnogo para zaradi.    Svi znamo koliko su skupi automobili, kako kupimo neki mali auto, uzmemo kredit i otplaćujemo ga doživotno. A zamislite tek koliko košta jedan tenk, jedan vojni avion, i kako se lako taj isti uništi u ratu.

Već sada na tv-kanalima kao što su Historiy, Viasat History i sl. možemo gledati emisije koje govore o kompanijama, privatnim firmama koje izazivaju ratove, prave krize po celom svetu, prodaju oružje i jednoj i drugoj strani, te iste firme postavljaju američke predsednike, generale...

Taj proces izazaivanja rata i zarađivanja para na tome ide u nekoliko faza. Prvo se, verovatno, analizira „tržište“, vidi se gde je narod najgluplji, najpovodljiviji, najtradicionalniji ili šta već, lako se dođe do nekog Balkana, ili Kavkaza, ili nekog „ostrva na kopnu“ neke sebisamodovoljne arapske kulture. Zatim se, verovatno, tamo instalira neki Sadam, neki Sloba, neki Mubark, Gadafi, Čavez, Ahmadinedžad, ili se, možda, samo potpomogne da taj isti dođe na vlast. Onda se smenjuju periodi toplo-hladno u odnosima Amerike, Evrope i te zemlje koju predvodi neki Sadam, neki Sloba, čas posla je taj neprijatelj, a čas posla „faktor mira i stabilnosti“. I na kraju, sledi rat, u kome se potroše zalihe tenkova, aviona, municije, bombi, pa se pokrene proizvodnja, zaposle ljudi, radnici primaju redovne plate da se naprave novi tenkovi, avioni, bombe.

Uzgred se zaposednu teritorije bogate naftom (Irak, Libija), ili opijatima (Avganistan) ili teritorije bitne za transport droge (Kosovo, Avganistan), i tako, bez kraja, a opet u savršenom redu, i sve to uz zdušnu podršku i saglasnost svih građanskih udruženja, univerziteta, boraca za ljudska prava i svih ostalih.

Ali, sa druge strane, svako ko je uspešan u svom poslu, ali uspešan ne u malim, uskim, već u velikim, značanim razmerama, na kraju ode u Ameriku. Tamo odlaze najveći umovi, programeri, lekari, inženjeri, svi oni odlaze da žive tamo, najlepše lepotice iz celog sveta odlaze da žive tamo, najbolji sportisti žive i odmaraju tamo...

I opet kažem, u samoj Americi je najveća opozicija onome zbog čega ne volimo Ameriku (zbog nas i zbog Iraka). Kao da to što mislimo ili ne mislimo, nikome nije ni važno...

Poseta:4672

KOLUMNA - poseta(51576)

UTOPIJA - poseta(17329)

ATLANTIS - poseta(16961)

RIZNICA - poseta(154207)

ZONA - poseta(6861)