NIKOLA TEOFILOVIĆ: JESTE LI ČITALI ZARATUSTRU U ORIGINALU

MojaKritika: Emil Živadinović, 2013. MojaGalerija: Bojan Otašević, Akt 5_001, 2009.

            Lično, kada je u pitanju pisana reč, nisam pristalica stava da se "gvožđe kuje dok je vruće". Kada rukopis izađe iz štampe, razni kritičari i čitaoci ga ocenjuju, raslojavaju, anliziraju do besmisla, dobronamerno ili nedobronamerno, mada, najčešće u formi tezge, mogućnosti da se uzme kakva sitna para ili da se knjiga iskoristi zarad lične promocije kritičara. Da se razumemo, nemam ništa protiv tezgi - od čega bi ljudi živeli, ali, jednostavno, ne može se od svega praviti tezga, jer, naprosto, ima stvari koje ne zaslužuju da se od njih pravi cirkus, sve zarad sitne pare.

            Ukoliko je rukopis uspešan, bude tu i kakva nagrada, ili bude barem u konkurenciji za nagrade, neizostavno medijsko predstavljanje i na tome se sve, najčešće, završi. Godinu dana po izlasku iz štampe, knjiga najčešće pada u zaborav, i to je sudbina najvećeg broja izdavačkih poduhvata. Naravno, današnjica pogoduje tome - sve je proizvod koji ima svoju cenu i rok trajanja, svi su željni nečega "novog" - iako ni "staro" nisu prošli, i na kraju, tehnologija - umesto da učini da svima bude dostupno sve - učinila je da se "prašina" mnogo brže nakuplja po svim formatima, bez obzira kako se zovu (pdf, jpg, mp3, avi....) - svi skladište rukopise, a niko ih ne čita, svi skladište muziku, a niko je ne sluša, niko više ne uživa ni u čemu...

            Tako, radije ću sačekati da prođe neko vreme od objavljivanja knjige, i kad se svi ućute, na neki način ću pokušati da ponovo afirmišem knjigu, ukoliko smatram da ona to zavređuje, naravno... Sa zadovoljstvom ću potvrditi da su čitaoci dobro prihvatili knjigu "Jeste li čitali Zaratustru u originalu", o čemu svedoče brojni komentari, te nagrada "Čučkova knjiga", koju je biblioteka iz Han Pijeska uručila Nikoli Gučaninu u martu 2012. godine, pa i podatak da je sajt http://www.knjizara-azdaha-knjiga-meseca.blogspot.com/ proglasio "Zaratustru" za knjigu meseca u januaru 2012. godine.

            Sa radošću sam iščekivao prvu knjigu svog dragog prijatelja Nikole Teofilovića. Istina živa, priznajem, tome sam se počeo nadati pre više od deset godina, očekujući da će tada mladi autor uneti nešto novo u savremenu srpsku prozu - specifičan humor, poseban oblik buntovništva, jedan novi način gledanja na stvarnost kroz prizmu neke njegove fantazije i jedan nesvakidašnji stil pisanja koji otkriva čoveka koji čita, ali i čoveka pod uticajem poezije, muzike, filma i ulice. Svemu tome dodati i ravnopravnost ljudi, biljka, životinja, slova i stilskih figura, relativizaciju prošlosti i sadašnjosti, i to je, ugrubo, Teofilović.

            Ono što odlikuje Teofilovića je to što je u stanju da u svega nekoliko rečenica objasni čitavu radnju i zaplet i zamisao. Svaka priča, mene, stoga, podseti donekle na Singera, s tom razlikom što bi od svake Nikoline priče Singer verovatno sačinio ceo roman. Otuda i osećaj da je autor još uvek kratkog daha, nestrpljiv da kaže to što izvire iz njega. Druga odlika Teofilovićevih priča sadržanih u ovoj knjizi je njihov potpuno neočekivani završetak. Za Teofilovića je neočekivano - ono što stvarno niko živ ne može ni da pretpostavi, a ona puška na sceni koja u pozorišnoj predstavi pre ili kasnije opali - kod njega ne mora nikad da opali. Postoji i više nevidljivih niti koje povezuju naizgled zasebne pripovetke u knjizi, među kojima je svakako motiv izdaje voljene žene - "kukavički ćutim dok odvode ženu mog života". Takođe, nazirem da Teofilović svoje priče sklapa iz fragmenata stvarnih događaja - fragmenata koji nisu međusobno povezani, a koje autor uspeva da poveže. Sve priče u knjizi su, iz nekog razloga, toliko "kragujevačke" - što nikako ne znači provincijske, već u smislu onoga najblistavijeg što jedna mala sredina može da ponudi.

            Donekle, stil pisanja autora podseća i na Filipa Rota, odnosno Teofilovićevi literarni junaci imaju Rotove karakteristike -  nezadovoljni su stanjem stvari, nikako im se ne dopada kako ono uobičajeno i prihvaćeno utiče na pojedince, otuda buja neka stalna pobuna unutar njih samih, ali se junaci sve više i više prilagođavaju svetu protiv koga se i mimo koga se ne može. Po meni, najveća vrednost ove knjige je u tome što Teofilović svojom pisanom rečju demantuje da u današnje vreme sve mora biti tezga i prilagođeno prosečnom čitaocu.

            Nedostatak knjige je to što su pripovetke sadržane ui njoj - neujednačene, kao da autor još uvek luta, traži sebe i svoj stil. Po starom receptu, knjigu pripovedaka čitam na sledeći način - uveče pre spavanja po jednu pripovetku (kao bensedin). Sledećeg dana razmišljam o pripoveci od prošle noći. Priznajem, kada je "Zaratustra" u pitanju, bilo je pripovadaka o kojima sam razmišljao danima, ali i onih koje sam jedva pročitao.

            Ono što očekujem od Teofilovića u budućnosti je duža forma - roman po kome se može snimiti i igrani film, jer, autoru duh ne manjka, a misao mu je blistava i britka. To bi autora nateralo da mnogo više vremena posveti pisanju, nego što je to činio do sada, jer, ako je Bog nekoga stvorio da bi pisao, onda taj neko to mora i da ispoštuje, zar ne?

MojaKritika: Emil Živadinović, 2013. Naslov knjige: Jeste li čitali Zaratustru u originalu. Autor: Nikola Teofilović. Copyright © 2011 Centar slobodarskih delatnosti, Kragujevac. CIP – Narodna biblioteka Srbije, Beograd, ISBN 978-86-87863-22-4; COBISS.SR – ID 186290188

 

Poseta:3933

KOLUMNA - poseta(51576)

UTOPIJA - poseta(17329)

ATLANTIS - poseta(16961)

RIZNICA - poseta(154207)

ZONA - poseta(6861)